Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”

Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje *

*

*

Priručnik za regionalne poverenike UGS ’’Nezavisnost’’

Projekat finansira Španska agencija za međunarodnu razvojnu saradnju (AECID)

UVOD Priručnik „Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje“ pripremljen je kao prateći materijal za seminar na istu temu, kako bi pomogao učesnicima u daljoj primeni stečenog znanja. Dvogodišnji program obrazovanja za regionalne poverenike, aktiviste, predstavnice Sekcije žena i predstavnike/ ce Sekcije mladih UGS „Nezavisnost“ koji podrazumeva četrnaest seminara na teme od značaja za sindikalni rad, deo je regionalnog projekta „Jačanje institucija za socijalni dijalog“ koji će biti realizovan u saradnji sa organizacijom ISCOD i uz finansijsku podršku Španske agencije za međunarodnu saradnju i razvoj. Iza Ustava i zakona stoji monopol prinude koji ima država. Iza socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja, bez obzira na nivo, stoji dobra volja učesnika u tom procesu i njihova svest o potrebi da se na taj način rešavaju socijalno ekonomski problemi. Ugrožavanje kolektivnog ugovora je ugrožavanje temelja socijalnog dijaloga, ugrožavanje socijalnog dijaloga je, u najmanju ruku, provokacija stalno tekućim demokratskim procesima. Štrajk je, u tom kontekstu, najmanje zlo do kojeg se dolazi izneveravanjem kolektivnog ugovora, mnogo gore je stvaranje zida nepoverenja između sveta kapitala i sveta rada, produženih otvorenih ili prikrivenih tenzija, smanjenja produktivnosti, profita i ubranih poreza. Svi međuljudski sukobi na kraju završavaju dogovorom. Zar nije onda celishodnije odmah pristupiti pregovorima i postignuto čuvati po svaku cenu? Ima li većeg demokratskog dostignuća od toga da svoje poslove regulišeš sa onima koji stoje s druge strane tih poslova, uz puno uzajamnog uvažavanja, dobre volje i mnogo znanja i pregovaračke veštine kao jedinog oruđa za postizanje svojih ciljeva? Deo tog posla je predmet ovog priručnika koji predstavlja sintezu iskustava koje su UGS „Nezavisnost“ stekli u prethodnom periodu. Zato nam je ona dobrodošla.

Priručnik — Socijalni dijalog

SADRŽAJ Socijalni dijalog i strategija zapošljavanja

5

Uloga i funkcije socijalnog dijaloga

5

Logika i smisao socijalnog dijaloga

6

Različiti koncepti i modeli

7

Participacija zaposlenih

7

Kolektivno pregovaranje

9

Tripartizam

10

Neokorporativni i neoliberalni pristup socijalnom dijalogu

12

Praksa i efekti socijalnog dijaloga

15

Sastav ekonomsko socijalnih saveta

18

Članstvo u savetima

18

Ovlašćenja i funkcije saveta

20

Dijalogom do promena

21

Socijalni dijalog u Srbiji – razlozli (pre)skromnih dosadašnjih učinaka

24

Nedostajuće pretpostavke -političko-kulturni okvir

25

Ravnoteža (ne)moći

28

Vlada i lokalne vlasti

29

Socijalni partneri

35

Literatura

38

Test

39

3

Priručnik — Socijalni dijalog

SOCIJALNI DIJALOG I STRATEGIJA ZAPOŠLJAVANJA Socijalni dijalog predstavlja proces, kao i odgovarajući prateći mehanizam i institucionalni okvir, u kome predstavnici Vlade i socijalnih partnera – reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca, kroz razmenu mišljenja i sučeljavanje argumenata, nastoje da približe i usaglase stavove, regulišu konflikte i uspostave stanje socijalnog mira i kohezije. Predmet socijalnog dijaloga čine strategija i politika zapošljavanja kao i ukupna ekonomska i socijalna politika, predlozi zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, proces privatizacije i njegovi socijalni efekti, politika zarada i kolektivno pregovaranje, kao i prevencija i regulisanje konflikata i sva druga pitanja od interesa za zaposlene i njihove sindikate i poslodavce. Svrha vođenja socijalnog dijaloga je postizanje kompromisa – socijalnog pakta o sadržaju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i društvenih promena. Osnovni argument u prilog institucionalizovanog i razvijenog socijalnog dijaloga i dogovora je sama činjenica da su zemlje i vlade, orijentisane na dijalog, uspele da smanje tenzije i konflikte i održe stanje socijalne kohezije. Istovremeno, uspevajući da stabilizuju socijalne odnose, one su, komparativno posmatrano, ostvarile i bolje ekonomske i razvojne efekte.

Uloga i funkcije socijalnog dijaloga Socijalni dijalog predstavlja najbolji mehanizam i put da se izgradi i postigne socijalni konsenzus, razviju demokratski odnosi i uspostavi dobra uprava, odnosno ostvare principi dobre vladavine. Uspostavljanje socijalnog dijaloga tada omogućava razmah inicijativa, uspostavljanje međusobnog poverenja, stabilan i obziran institucionalni pritisak na Vladu i time stvara pretpostavke za poboljšanje strateškog planiranja i stabilizaciju razvoja.

5

Priručnik — Socijalni dijalog

Istovremeno, bez ravnopravnog i efikasnog socijalnog dijaloga nema ni pune demokratske legitimacije poretka. Dijalog dve ili više strana, vođen u dobroj volji i poverenju i baziran na snazi argumenata a ne argumentu snage, u osnovi je svake razvijene i efektivne demokratije. Moglo bi se čak reći da “dobrog zdravlja i kondicije demokratije” nema bez kulture dijaloga i duha međusobnog uvažavanja i tolerancije. Dobro vođen i usmeravan-strukturisan i proceduiran dijalog dalje vodi kompromisu i sporazumu. Sam bazični socijalni i politički konsenzus temeljna je pretpostavka i uslov stabilnosti poretka. Socijalni dijalog i partnerstvo poslodavaca i sindikata, tripartitno dogovaranje, koje uključuje i predstavnike nacionalne i lokalnih vlasti i posebno, najširi oblici multipartitnog dijaloga, unutar koga doprinos građenju i oblikovanju razvojne strategije daju svi relevantni akteri civilnog društva, dalji su “socijalni osigurač” i garant demokratije. Time što pretpostavlja dogovor a ne preglasavanje, razvijen i efektivan socijalni dijalog zapravo je ključni element konsensualnog razumevanja i modela demokratije. Uključivanje u dijalog i svih relevantnih socijalnih aktera, socijalni dijalog čini i svojevrsnom “školom demokratije”. Time je istovremeno socijalni dijalog u osnovi šireg i razvijenog, participativnog i asocijacijskog razumevanja i modela demokratije. No, socijalni dijalog čini bitni, konstitutivni element – stub moderne demokratije, samo pod uslovom da su njegovi učesnici zaista vođeni dobrom voljom, međusobnim poverenjem i nastojanjem da u društvu promovišu i šire duh uvažavanja interesnih razlika i kulturu tolerancije.

Logika i smisao socijalnog dijaloga U osnovi uspešnog socijalnog dijaloga zapravo stoji potreba uspostavljanja socijalnog partnerstva za demokratske promene i razvoj, svest “da smo svi na istom brodu”, odnosno da postoji, uz sve razlike, zona zajedničkog interesa poslodavaca, sindikata i vlada da dođe do stabilnog i dinamičnog privrednog i društvenog razvoja. Prvu, temeljnu osnovu socijalnog dijaloga naime čini prihvatanje logike konfliktnog socijalnog partnerstva, odnosno ideologije društvenog zajedništva kojom se negira razumevanje industrijskih odnosa kao igre nultog zbira u kojoj “pobednik dobija sve”. 6

Priručnik — Socijalni dijalog

Njenu drugu, operacionalizujuću ravan čini, šire ili uže primenjeni, elementi neokorporativizma sa njegova dva različita, ali komplementarna značenja. Prvo značenje čini opredeljenje za uključivanje ključnih interesnih grupa u proces formiranja politike, odnosno za logiku harmonizacije i usklađivanja društvenih procesa i odnosa. Drugo, stav da interesne skupine treba da budu organizovane u mali broj specijalizovanih, relativno brojnih i hijerarhijski, na nacionalnom planu dobro organizovanih organizacija, koje raspolažu dovoljno reprezentativnom pregovaračkom moći i kapacitetima za donošenje i realizovanje odluka. Time se logika demokratskog korporativizma jasno razlikuje od totalitarnog pravila: jedan narod, partija, sindikat i organizacija poslodavaca, ali i od nekoordiniranog, kompetitivnog i razmrvljenog pluralizma interesnih grupa. Najzad, princip usaglašavanja polaznih pozicija i odlučivanje konsenzusom socijalni dijalog čini elementom šireg, participativnog i konsesualnog modela i razumevanja demokratije (Lajphart, 2003: 191-192).

RAZLIČITI KONCEPTI I MODELI Praktično, socijalni dijalog je idejni konstrukt – široki, zbirni pojam koji pokriva veoma različite prakse, forme i sadržaje dijaloga i pregovora dva (bipartitni), tri (tripartitni) ili više (multipartitni) aktera vođenih sa ciljem da se postizanjem dogovora – stanja socijalnog mira i kohezije izbegnu, ili bar redukuju, troškovi razornih socijalnih konflikata. Moderni industrijski odnosi, posebno različiti koncepti i primenjeni modeli “ekonomske demokratije”, u svojoj osnovi imaju uverenje promotera da (konfliktno) socijalno partnerstvo rada i kapitala proizvodi istovremene dvostruke pozitivne efekte – kako one razvojne, ekonomske tako i stabilizirajuće socijalne i političke rezultate. Dijalog socijalnih partnera, kroz razmenu informacija i argumenata vodi smanjenju strahova, frustracija i sukoba i uspostavljanju međusobnog poverenja i postizanju bar elementarnog konsenzusa, odnosno stanja ravnoteže i saglasnost interesa.

Participacija zaposlenih Primera radi, učešće zaposlenih u odlučivanju o organizaciji radnog procesa, uslovima rada, zaradama i, u slučaju da su (manjinski) akcionari, raspodeli profita, može imati značajno stabilizujuće, ali i mobilizacijsko i integrativno dejstvo.

7

Priručnik — Socijalni dijalog

Na prvom mestu, radi se o dva osnovna oblika participacije zaposlenih u poslovnom životu i aktivnostima i odnosima u preduzeću: a) učešću zaposlenih u odlučivanju o organizaciji radnog procesa, uslovima rada, zaradama i b) finansijskim rezultatima preduzeća. Participacija samih zaposlenih ima dakle dva glavna oblika: učešće u upravljanju preduzećem i učešće u finansijskim efektima korporacija. U pogledu učeća u upravljanju moguće je razlikovati: -

zemlje u kojima se učešće zaposlenih u upravljanju svodi na informativnu, savetodavnu i konsultativnu ulogu i status, pre svega u domenu uslova rada i zaštite na radu (Belgija, Španija, Velika Britanija);

-

praksu saodlučivanja u kojoj je predstavničkim organima radnika data realna moć donošenja odluka, pre svega o personalnim i socijalnim pitanjima, kao i mogućnost da pred sudovima osporavaju odluku poslodavca (Nemačka, Holandija);

-

zemlje u kojima je predviđeno učešće predstavnika zaposlenih u upravnim i nadzornim odborima, pod uslovom da zapošljavaju određen broj radnika – najčešće preko 500 (Nemačka, Švedska).

Od posebnog značaja je direktiva 94/45 EZ o Savetima zaposlenih evropskih preduzeća, usvojena 1994. godine, koja za cilj ima poboljšanje socijalnog dijaloga u preduzećima prisutnim u više zemalja EU, odnosno evropskog ekonomskog prostora. Do danas je formirano oko 750 evropskih Saveta zaposlenih sa oko 10 hiljada članova, koji predstavljaju više od 11 miliona zaposlenih. Dva osnovna oblika finansijske participacije zaposlenih u zemljama EU čine participacija u profitu i radničko akcionarstvo. Participacija u profitu je deoba profita između aktera kapitala i rada, direktno vezana za ostvareni profit i najčešće, kroz oblike akcija ili plaćanja u gotovini predstavlja oblik štednje zaposlenih, ali i štednju preduzeća. Participaciji u profitu slična je participacija zaposlenih u rezultatima preduzeća, pri čemu su kriteriji za učešće doprinos uvećanju produktivnosti, smanjivanju proizvodnih troškova ili poboljšanju imidža firme. Na drugoj strani, radničko akcionarstvo nije direktno vezano za efekte preduzeća već za vrednost akcija na tržištu, pri čemu zaposleni mogu postati njegovi delimični vlasnici. Jedan od oblika radničkog akcionarstva koji postoji u gotovo svim zemljama EU su besplatne akcije (free shares) koje se zaposlenima dodeljuju bez ikakve naknade kao vid nagrađivanja radnika, često nakon određenog broja godina provedenih u firmi, ili su rezultat želje uprave da proširi broj akcionara preduzeća.

8

Priručnik — Socijalni dijalog

Evropska unija je nizom rezolucija, direktiva i preporuka promovisala finansijsku participaciju zaposlenih u rezultatima poslovanja firmi kao konstitutivni deo evropskog socijalno-ekonomskog modela kojim se povećavaju motivacija i produktivnost radnika i istovremeno uvećava kompetititvnost firmi.

Kolektivno pregovaranje Kolektivno pregovaranje, odnosno dvostrani pregovori sindikata i predstavnika poslodavaca, u koje su u javnom sektoru uključeni i predstavnici vlade i državnih agencija, kao agenti države kao poslodavca, imaju za cilj sklapanje kolektivnih ugovora (opštih, granskih ili posebnih). Ugovorima se regulišu cene rada, radni uslovi i odnosi, prava sindikata i zaposlenih, kao i sama procedura korekcije, revidiranja i ponovnog sklapanja kolektivnih ugovora. Radi se o složenom postupku usaglašavanja zahteva i njihove odbrane, argumentacije i popularizacije. Veština pregovaranja pretpostavlja poznavanje motiva, namera i mentaliteta partnera u pregovorima, ali i realni uvid u činjenice i vešto manevrisanje u sopstvenim sporovima. Sindikalni pregovarači su, recimo, često suočeni sa krajnje nepovoljnim okolnostima i prinuđeni na “koncesiono pregovaranje” odnosno na težak izbor između povišica plata i održanja postojećeg nivoa zaposlenosti. Osnovni princip i pregovaračko pravilo predstavlja načelo da se opštim kolektivnim ugovorom štite osnovna minimalna prava i visina najamnine za sve zaposlene. Na nižim nivoima pregovaranja – granskom i pojedinačnom nastoji se da se osvoji, saobrazno okolnostima i pregovaračkom umeću, viši nivo najamnine i povoljniji uslovi rada. Različite, forme bipartitnog socijalnog dijaloga, poput prakse kolektivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih ugovora, ali i procedure za mirno rešavanje sporova, odnosno tela za posredovanje, mirenje i arbitražu zaista mogu biti i razvojno celishodne i voditi uspostavljanju socijalnog mira i kohezije. Karakter i suštinu kolektivnih ugovora dalje određuje međudejstvo dva osnovna, kompelentarna cilja koji se, kroz proces pregovaranja, nastoje realizovati, u većoj ili manjoj meri. Prvi, čini napor usmeren ka ujednačavanju pravila poslovanja (u grani ili privredi u celini), odnosno ka poštovanju pravila konkurencije. Po drugom, radi se o nastojanju da se kroz kolektivno

9

Priručnik — Socijalni dijalog

pregovaranje ojača pozicija zaposlenih, koju oni kao individualno, izolovani pregovarači ne bi uspeli da obezbede. Dva zajednička elementa povezuju krajnje različite aktuelne modele i praksu kolektivnog pregovaranja. Prvi čini raširena tendencija decentralizacije – spuštanja procesa pregovaranja na nivo preduzeća. Drugi, komplementarno i korigujuće stvaranje mehanizama za proširenje važenja kolektivnih ugovora i na preduzeća koja nisu učestvovala u njihovom sklapanju.

Tripartizam Tripartitni socijalni dijalog u koji su, pored predstavnika reprezentativnih sindikata i asocijacija poslodavaca, uključeni i predstavnici vlasti na odgovarajućim nivoima državne organizacije (uključujući tu i međunarodne organizacije poput MOR-a i nadnacionalne regionalne integracije) omogućava i participaciju i uključenost socijalnih partnera i u kreiranje normativnog okvira i operativne ekonomske i socijalne politike. Logika uključivanja države u socijalni dijalog leži u činjenici da se ona javlja u višestrukoj ulozi medijatora i regulatora dijaloga, ali i u funkcijama javnog preduzetnika i poslodavca, kao i velikog naručioca dobara i usluga, znači njegovog više nego ravnopravnog učesnika. Državne vlasti kroz tripartitni socijalni dijalog i konsenzus, posebno ako su na odgovarajući način, kroz proces konsultovanja, u njega uključeni i davaoci i korisnici socijalnih usluga, mogu kreirati uravnoteženu razvojnu i socijalnu politiku. Njome se izbegavaju rizici od krize (nedovoljne) akumulacije, na jednoj i krize legitimnosti i socijalne podrške, na drugoj strani. Tripartitni proces, mehanizmi i institucije imaju, po pravilu, savetodavnu i konsultativnu ulogu i status i baziraju se na donošenju mišljenja, preporuka i odluka konsenzusom. Tripartitni proces i institucije uključuju brojne oblike od javnih rasprava i ad hoc odbora i koordinacija formiranih u širokom konsultativnom procesu donošenja i usvajanja strateških dokumenata, (strategije razvoja, zapošljavanja, smanjenja siromaštva), preko tripartitne strukture upravljanja socijalnim fondovima i fondovima osiguranja, do stalnih tripartitnih organa poput Socijalno-ekonomskih saveta i Saveta za zapošljavanje. Primera radi, Ekonomski i socijalni komitet je savetodavno telo EU koje zastupa interese tri grupe: poslodavaca, radnika i drugih zainteresovanih grupa i organizacija civilnog društva, iz država članica EU. Komitet mora biti konsultovan pre donošenja odluka iz oblasti ekonomske i socijalne politike a može i autonomno donositi mišljenja i preporuke. Ima 317 članova, pri čemu

10

Priručnik — Socijalni dijalog

broj predstavnika svake zemlje približno izražava broj stanovnika. Članove Komiteta delegiraju vlade zemalja članica, ali se od njih očekuje da budu politički autonomni i reprezentuju interese određene socijalne grupacije. No, prva, još daleke 1919. godine formirana i nesporno za razvoj socijalnog dijaloga najvažnija međunarodna tripartitna institucija je Međunarodna organizacija rada. Međunarodna organizacija rada (MOR), kao specijalizovana agencija OUN, i danas je praktično jedina struktura “na svetskom nivou” koja ima tripartitni sastav. Jedan od njenih osnovnih ciljeva je da unapređuje tripartitnu saradnju na nacionalnom i na međunarodnom planu.To je osnovni razlog što ona svake godine na svom Kongresu donosi razne norme, standarde, konvencije, preporuke i rezolucije. Među brojnim pravnim instrumentima koje je usvojila Međunarodna organizacija rada od posebnog značaja su Preporuka broj 113 iz 1960. godine, o konsultacijama (konsultacije u okviru industrije i konsultacije na nacionalnom nivou), Konvencija broj 144 iz 1976. godine, o tripartitnim konsultacijama (međunarodni radni standardi) i prateća Preporuka broj 152, kao i Rezolucija Međunarodne organizacije rada iz 1996. godine, o tripartitnim konsultacijama na nacionalnom nivou o ekonomskoj i socijalnoj politici. Preporuka broj 113 predstavlja kamen temeljac za unapređivanje i razvijanje tripartizma i socijalnog dijaloga na nacionalnom nivou. Preporuka je vrlo široko postavljena i daje pregled mera koje treba preduzeti kako bi se obezbedile “efikasne konsultacije i saradnja na nivou industrijskih grana i na nacionalnom nivou” i to između predstavnika vlasti, poslodavačkih i sindikalnih organizacija o sledećim osnovnim pitanjima : -

priprema i sprovođenje zakona i propisa koji se tiču njihovih interesa

-

uspostavljanje i fukcionisanje nacionalnih struktura kao što su tela za organizovanje zapošljavanja, stručnog obrazovanja i osposobljavanja i prekvalifikacije, inspekcije rada, bezbednosti i zaštite zdravlja na radu, produktivnosti, socijalnog osiguranja i socijalne zaštite

-

izrada i sprovođenje planova za ekonomski i socijalni razvoj.

Konvencija broj 144 tiče se pitanja: nacionalnih tripartitnih konsultacija vezanih za aktivnosti Međunarodne organizacije rada, kao i u vezi sa ratifikacijom i primenom međunarodnih radnih standarda (odgovori vlada na upitnike MOR-a u vezi sa Međunarodnom konferencijom rada i pitanjima dnevnog reda konferencije); podnošenja predloga u vezi sa konvencijama i preporukama po Članu 19 Ustava MOR-a; periodičnog 11

Priručnik — Socijalni dijalog

razmatranja neratifikovanih konvencija i preporuka i predlaganja ratifikacija; pitanja koja proističu iz izveštaja koji se podnose Međunarodnoj organizaciji rada po Članu 22 Ustava MOR-a, kao i pitanja kršenja ratifikovanih konvencija. Preporuka 152 odnosi se na prirodu i proceduru konsultacija oko konstituisanje tela za razmatranje i praćenje saradnje sa Međunarodnom organizacijojm rada; tela sa generalnim ovlašćenjima iz ekonomske, socijalne i oblasti radnih odnosa (Luković,2004:40-42).

Neokorporativni i neoliberalni pristup socijalnom dijalogu Argumenti i scenariji koji govore u prilog uspostavljanja socijalnog dijaloga baziraju se dakle na temeljnoj pretpostavci postojanja volje za dijalogom i dogovorom, odnosno uspostavljanjem relativne ravnoteže snaga učesnika koja onemogućuje nametanje jednostranih rešenja. Dijaloška kultura i “umeće empatije” - uživljavanja u vrednosti i interesnu logiku druge strane su, uz raspolaganje učesnika resursima za primenu strategije uzvraćanja na poteze drugih, pretpostavka svakog uspešnog dijaloga. Na drugoj strani, disbalans moći, autoritarizam i “igra na trenutni jednostrani dobitak” koja uključuje i “pristrasna pravila igre” negiraju sam pojam i logiku socijalnog dijaloga. Logika i praksa socijalnog dijaloga predmet su kritika, kako sa pozicija radikalne levice (teza o kolaboraciji sa krupnim kapitalom, odnosno izdaji klasnih interesa radništva od strane vrhova sindikalne birokratije) tako i od strane “tržišno-fundamentalističke” desnice. Četiri osnovne kritičke primedbe koje pristalicama pluralističkih industrijskih odnosa i socijalnog dijaloga vlade, poslodavaca i sindikata, upućuju (neo)liberali u svojoj osnovi imaju stav o njihovoj neracionalnosti i razvojnoj neefikasnosti. Liberali smatraju da svaki pokušaj administriranja i izvantržišnog regulisanja ima za (skriveni) motiv i inspiraciju izvlačenje subvencija i renti (rent-seeking), čime se smanjuje efikasnost privređivanja i usporava razvoj. Polazna, omiljena teza liberala je da socijalna davanja “drogiraju sistem” i destimulišu zapošljavanje, odnosno da stvaraju mentalitet i kulturu zavisnosti i življenja od socijalne pomoći. Druga, komplementarna teza sadrži stav da su “tvrdo”, prosindikalno radno zakonodavstvo i “prezaštićenost” i privilegovanost aktuelno zaposlenih, odnosno kolektivnim ugovorima izborena preterana sigurnost zaposlenja i 12

Priručnik — Socijalni dijalog

stabilnost zarada, krivci za nezaposlenost, neefikasnost tržišta rada i rezultirajuću podelu na formalnu i neformalnu – “sivu ekonomiju”. Dalje sledi stav da pristalice, centralizovanog, tripartitnog dijaloga možda i nesvesno šire iluziju o “razumnosti i dobronamernosti” učesnika, njihovoj želji da pregovaraju “u dobroj volji i poverenju”. Stvar je, međutim, u tome što se zapravo uvek radi o nagodbi prisutnih (sindikata i krupnih poslodavaca) na račun ranjivih i odsutnih trećih – nezaposlenih i samozaposlenih, na primer. Najzad, iz prethodnih teza izvlači se ključni zaključak o antitržišnoj i antidemokratskoj prirodi i logici socijalnog dijaloga. Dijalogom i dogovorom se ignorišu i deformišu tržišni impulsi i zakonitosti koji najefikasnije alociraju resurse. Zaboravlja se pritom da su upravo socijalni paktovi koji uvezuju dve osnovne komponente – razvoj i produktivnu zaposlenost, doveli do uvećane stabilnosti društva, ali i do uravnoteženog razvoja. Drugu, “antidemokratsku” dimenziju socijalnog dijaloga sadrži navodno sama mogućnost i praksa da demokratski neverifikovana korporativna tela i akteri, kakvi su Socijalno ekonomski saveti i sindikati i poslodavačke unije, donose odluke koje obavezuju vladu i parlament, čime su u pitanje dovedeni upravljački kapacitet i kredibilitet demokratskog predstavništva. Pritom, „samoproklamovani akteri socijlnog dijaloga”, kojima po neoliberalima niko nije na izborima dao verifikaciju da odlučuju, to čine bez precizno ustanovljenog područja rada i procedura odlučivanja. Ne zna se “ko i s kojim pravom učestvuje, šta je predmet odlučivanja, kako se odlučuje i ko obezbeđuje sprovođenje odluka”. Na moguće primedbe da su ova pitanja regulisana pravilima ili zakonom, kojim se utvrđuje i da u dijalogu učestvuju samo reprezentativni akteri, odgovor je da bi se tek tada našli u problemu jer bi to značilo vraćanje na dogovore staleža i stalešku, korporativnu državu (Mijatović,2005:315-316). Nesporno, racionalno jezgro ove, (neo) liberalne kritike razorno pogađa prisutne slojeve etatističke svesti i ambicije da se izvan logike tržišta, rekonstruiše neka vrsta usmeravane “dogovorne ekonomije”. Unutar te logike svakako da je neprihvatljivo i stvaranje institucija socijalnog dijaloga koje bi čak, i uz nespornu reprezentativnost aktera i odlučivanje konsenzusom, obaveznošću donetih odluka preuzele funkcije parlamenta i vlade. Na drugoj strani, između zahteva za formulisanjem uravnoteženog radnog zakonodavstva kojim se balansiraju, i to razvojno produktivno, prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih, odnosno radna sigurnost i zarade vezuju za ostvarene efekte i tržišne rizike, uz jasne granice arbitrernosti i samovolji, i 13

Priručnik — Socijalni dijalog

teze o prezaštićenosti zaposlenih i sindikatima kao, bar potencijalno, remetilačkom faktoru reformi, ne može se staviti znak jednakosti. Racionalni momenat predstavlja i kritika nasleđenog manira i svesti da se separatnim aranžmanima, potpomognutim i iznuđenim političkim pritiskom i pretnjom štrajkovima, mogu u nedogled dobijati subvencije i odlagati promene koje donose redukciju broja zaposlenih, ali i sužavaju prostor za logiku međupartijskih nagodbi i političkih postavljenja u (predimenzioniranom) javnom sektoru. U jezgru neproduktivnih, rentijerskih koalicija su, međutim, političke strukture i njihove, “menadžerske” ispostave u privredi i njihovi interesi, a ne zaposleni, sindikati i praksa kolektivnog pregovaranja. Primera radi, preduslov da zaposleni u zemljama u tranziciji pre svega u velikim infrastrukturalnim sistemima, izađu iz mreža predatorskih elita, je da se prvo uspostavi, umesto priča o ekonomskom patriotizmu, jasan konkurencijski obrazac i pravila igre. Podrška zaposlenih dobila bi se kroz dijalog o prihvatljivim socijalnim programima i ka novom upošljavanju usmerenim otpremninama, na jednoj i adekvatnom zaštitom prava manjinskih akcionara, na drugoj strani. Izbalansirano radno i socijalno zakonodavstvo i praksa socijalnog dijaloga koja ne vodi stvaranju paradržavnih institucija, već jačanju poverenja i osnaživanju neophodnog, bazičnog društvenog konsenzusa, su čini se prostor i neophodna margina između Scile nekontrolisanog, divljeg, koruptivnog – “tajkunskog” kapitalizma i Haridbe izolacionističkog, siromaškog nacionalsocijalnog populizma. Socijalni dijalog, dakle, može biti, u logici društvenog neokorporativizma, formalizovan, institucionalizovan, centralizovan – podignut i na nacionalni i na regionalni nivo, i relativno sveobuhvatan, odnosno sadržajno uključivati i tripartitne i multipartitne dogovore o celini razvojne, ekonomske i socijalne politike. Na drugoj strani, neoliberalna paradigma, krajnje rezervisana prema svakoj regulaciji izvan i pored tržišnih mehanizama i logike, socijalni dijalog uglavnom svodi na dobrovoljan, autonoman čin tek povremenih neformalnih i decentralizovanih kontakata i pregovora poslodavaca i sindikata, sužen na sferu uslova rada i minimalnih socijalnih standarda. Liberali se zalažu za “minimalnu” i “neutralnu” državu, tj. za državu koja isključuje svaku redistributivnu strategiju i mere, izuzev elementarne brige za najsiromašnije. Koncept “legalne demokratije” podrazumeva jasno smanjenje birokratske regulacije, redukovanje uloge i uticaja interesnih grupa i kolektivizma svake vrste. Da se radi, pre svega, o udaru na poziciju sindikata 14

Priručnik — Socijalni dijalog

jasno govore rašireni zahtevi za što manje mešanja u ekonomiju, širenje logike tržišta bez ikakvih ograničenja, čak i na, ipak specifično i bar u izvesnoj meri nefleksibilno, tržište radne snege – na zahtev za deregulaciju, slobodu ugovaranja i potiskivanje korporativnih aranžmana. Primera radi Hajek, na osnovni stav da je tržište bazični mehanizam raspodele i da ono, a ne vlada zna šta bi ljudi trebalo da dobiju, dodaje tezu da država zakonito uređuje samo propise kojima se štiti život, sloboda i imetak, čime negira svako provođenje distributivne pravde. Sve oštrija konkurencija, nametanje i globalizovanje tzv. “vašingtonskog konsenzusa” (formule: privatizacija, liberalizacija, deregulacija, marketizacija) vodilo je, i u redovima sindikata, prihvatanju preduzetničkog rizika i fleksibilnog tržišta rada, odnosno faktičkom odricanju od pune zaposlenosti. Konkurentnost privrede i makroekonomska stabilnost od sredstva postaju visoko rangirani cilj. Poreska i socijalna politika moraju poreskim olakšicama stimulisati stvaranje novih radnih mesta, a redukovana socijalna pomoć mora biti tako dimenzionirana da pomaže nezavisnost a ne zavisnost, tj. da vodi obavezi traganja za poslom.

Praksa i efekti socijalnog dijaloga Iako primeri prakse kolektivnog pregovaranja i donošenja pojedinih normi i zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva datiraju jos iz 80tih godina 19 veka, razvoj i evolucija sadržaja i formi socijalnog dijaloga vezani su za genezu, uspon i krizu koncepta i prakse države blagostanja, odnosno preciznije države socijalne sigurnosti. U periodu od II svetskog rata do 80-tih godina 20 veka, koji karakteriše ekspanzija i širenje formi socijalnog dijaloga, donete su, unutar MOR-a, brojne konvencije i preporuke kojima se uređuje praksa kolektivnog pregovaranja i stvaraju pretpostavke za formiranje i rad tripartitnih organa. Od posebnog su značaja, kao što smo već to konstatovali Konvencija 98 o pravu na kolektivno pregovaranje (1949), Preporuka 113 o tripartizmu (1960), Preporuka 159 o radnim odnosima u javnim delatnostima, kao i Konvencija 154 i Preporuka 163 (1981) vezane za kolektivno pregovaranje. U Srbiji je nakon 2000. godine, kao i drugim postkomunističkim društvima u tranziciji donet set zakona iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva primeren tržišnoj privredi, formiran tripartitni organ Socijalnoekonomski Savet (2001) i donešen Zakon o Socijalno-ekonomskom Savetu (2004. godine).

15

Priručnik — Socijalni dijalog

Na drugoj strani, brojni razlozi koji su, doveli do skromnih učinaka i limitirali razvoj socijalnog dijaloga mogu se, krajnje uslovno, podeliti na razloge šireg, opštijeg karaktera i one koji predstavljaju izraz specifičnih prilika u zemljama u tranziciji poput Srbije. Prvi razlog opšteg karaktera čini sam rizik neefikasnosti odlučivanja konsenzusom svih učesnika. Dovoljno je da samo jedan učesnik ili strana, iz brojnih razloga – od disbalansa moći do tvrde odbrane parcijalnog interesa, ne želi dogovor - da on i praktično bude krajnje usporen ili čak miniran. Drugi, čini uticaj globalizacije na (veoma ograničenu) sposobnost vlada da se ponašaju autonomno i efikasno u makro-ekonomskom upravljanju privredom. To one često koriste, kroz priču o diktatu moćnih, kao izgovor za držanje ključnih tema izvan procesa dijaloga i usaglašavanja. Nasuprot tome, nužno “regionalizovanje i internacionalizovanje” jednog broja pitanja samo govori u prilog kako potrebe vođenja “nadnacionalnog socijalnog dijaloga”, tako i potrebe da se, kroz prethodno postignuti socijalni konsenzus, ojača sopstvena pozicija u pregovorima sa međunarodnim ekonomskim asocijacijama (Lajphart, 2003:195). Posledično, socijalna agenda se pomera sa “industrijskih na postindustrijske teme” - na pitanja obrazovanja, zdravstva, ekologije i socijalnog staranja, odnosno sa “prihodne, razvojne strane” na stranu socijalnih pretpostavki, troškova i posledica, koje ostaju u ingerenciji nacionalnih država. Pomeranje akcenata prati često nastojanje da se u krug učesnika tripartitnog dijaloga, u okviru ideje i prakse “tripartizma plus” na poziciju koju su držali sindikati, postave i organizacije penzionera, potrošača, ekspertskih i profesionalnih grupa. Time se ujedno širi manevarski prostor i praktično ojačava pozicija poslodavaca i vlada, u (multipartitnom) dijalogu sa mnoštvom aktera civilnog društva koji teško mogu harmonizovati svoje različite pozicije i interese. Najzad, četvrtu konsekvencu čini prateća tendencija sve nižeg nivoa integrisanosti pojedinaca u interesne grupe, posebno nizak nivo integrisanosti poslodavaca u odgovarajuće asocijacije, ali i pad stope sindikalizovanosti, odnosno udela sindikalnog članstva u ukupnom broju zaposlenih. Ona se danas, sa izuzetkom nordijskih zemalja, kreće najčešće između 10%-40% od ukupnog broja zaposlenih pri čemu je Srbija još uvek u vrhu po stupnju sindikalizovanosti zaposlenih. No, nezadovoljavajući učinci socijalnog dijaloga u zemljama u tranziciji prevashodno su determinisani kumulativnim delovanjem dve grupe internih faktora – nepostojanjem odgovarajućeg političko-kulturnog okvira i klime za dijalog i procesom arbitrarnog kreiranja “relevantnih” socijalnih partnera i,

16

Priručnik — Socijalni dijalog

odnosno stvorenim disbalansom moći u korist “jedino legitimnih” predstavnika Vlade. Institucionalizacija socijalnog dijaloga predstavlja, međutim, jasnu obavezu koja se postavlja pred svaku zemlju kandidata za članstvo u međunarodnim integracijama, da stvori zakonski i institucionalni okvir za olakšavanje i sprovođenje socijalnog dijaloga. Primera radi, odeljak 13 Acquis – a EU predviđa za zemlje u procesu pridruživanja obavezu podnošenja redovnih godišnjih izveštaja o napretku u oblastima: zapošljavanja, radnog zakonodavstva i zaštite na radu, razvoja operativnih šema socijalne sigurnosti i, naravno, unapređenja institucionalnog socijalnog dijaloga koji uključuje i učešće partnera u pregovorima o pristupanju EU (Arandarenko, 2003: 67-69). U jednom izveštaju iz 2002. (EU0211207F) o radnim odnosima u Evropi ističe da “uloga socijalnih partnera najizrazitija je crta evropskog socijalnog modela koji objedinjuje ideale odgovornosti, solidarnosti i participacije”. Socijalni dijalog, pre svega njegovi tripartitni i multipartitni oblici, u velikoj meri predstavljaju neku vrstu (zapadno)evropskog “izuma” i čini konstitutivni deo specifičnog modela socijalno-tržišne privrede, odnosno evropskog socijalnog modela (ESM). Ovaj model u većini zemalja karakteriše i postojanje formalnog, institucionalnog okvira za vođenje socijalnog dijaloga poput socijalnoekonomskih saveta, od kojih je prvi, još 1925. godine, formiran u Francuskoj. Moguće je razlikovati četiri osnovna perioda razvoja ekonomskosocijalnih saveta: Period od 1945. do 1960. godine: osnovni, neposredni cilj saveta je bio da se što brže izgrade i oporave ratom opustošene privrede. No, glavni razlog za formiranje ekonomsko socijalnih saveta u zemljama sa pluralnim partijskim parlamentarnim sistemima i tržišnim ekonomijama bio je da se politička demokratija, kroz odgovarajuće institucije, dopuni i dogradi ekonomskom i socijalnom demokratijom i da se time otvori prostor za dijalog socijalnih partnera, kao preduslov stabilnog razvoja. Pored Francuske ovi saveti su formirani u ovom periodu u Belgiji (1948), Holandiji (1950), Italiji (1957). Period od 1960. do 1974. godine: vreme privrednog buma i prosperiteta. Osnovna karakteristika ovog razdoblja je razvoj, širenje i produbljivanje dijaloga poslodavci - sindikati, porast sindikalne borbe i isticanje brojnih zahteva sindikata, kao i spremnost poslodavaca da se u okviru privrednog rasta, na najveći broj zahteva pozitivno odgovori. U ovom “zlatnom 17

Priručnik — Socijalni dijalog

periodu” saveti se formiraju i u recimo Velikoj Britaniji (1962) i Irskoj (1973), odnosno šire se na proctor “anglosaksonskog”, redukovanog i ograničenog neoliberalnog modela socijalnih funkcija države. Period posle 1975. godine: ovo je period ekonomske krize, kresanja budžeta i ograničavanja procesa kolektivnog pregovaranja. Sužavaju se i ograničavaju, ili ukidaju neki od rezultata sindikalne borbe. No, i u ovoj fazi, proces demokratske tranzicije autoritarnih poredaka vodi formiranja i konsultativnih institucija za vođenje socijalnih dijaloga poput prakse u Grčkoj (1978) i Portugalu (1984) nakon pada vojnih hunti. Period posle 1989. godine: pad Berlinskog zida i otpočinjanje procesa tranzicije u postkomunističkim zemljama Istočne i Centralne Evrope, uz izgradnju zakonodavnog okvira za strukture socijalnog dijaloga i tripartizma, doveli su do daljeg širenja EU i evropskog socijalno-tržišnog modela. Primera radi saveti su formirani u Bugarskoj (1993), Sloveniji (1994) i Rumuniji (1997), krajem 20. veka, a u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji 2001. godine. Ekonomsko socijalni saveti, uz sve rezerve i ograničenja potvrdili su se u praksi kao najuspešnije rešenje za uređivanje i realizaciju procesa konsultovanja i pregovaranja na osnovu prethodno ustanovljenih pravila i utvrđenih mehanizama za donošenje, praćenje i kontrolu donetih odluka i postignutih dogovora. Ekonomsko socijalni saveti su, bez sumnje, jedna od najdemokratskijih formi za postizanje opšte ravnoteže interesa između organizacija radnika i poslodavaca. Iako su “evropski patent” socijalno-ekonomski saveti (SES) su, već od sedamdesetih godina 20. veka, planetarna praksa. O tome rečito govori i postojanje Međunarodnog udruženja socijalno-ekonomskih saveta koje okuplja SES iz više od 50 zemalja.

Sastav ekonomsko-socijalnih saveta Sastav (i brojnost) ekonomsko socijalnih saveta razlikuje se od zemlje do zemlje, pri čemu možemo razlikovati pet različitih tipova i modela:

18

-

“bipartitni” Savet poslodavaca;

čini

jednak

broj

predstavnika

radnika

i

-

Savet je tripartitno telo sastavljeno od jednakog broja predstavnika vlade, sindikata i poslodavaca (Belgija Portugal, Slovenija, Rumunija, Hrvatska, Srbija);

-

u Luksemburgu je Savet takođe zasnovan na tripartizmu, ali je broj prestavnika Vlade znatno manji od broja predstavnika sindikata i poslodavaca

Priručnik — Socijalni dijalog

-

Tripartizam Saveta zasnovan je na predstavnicima sindikata, poslodavaca i nezavisnih stručnjaka pri čemu Vlada nije direktno reprezentovana (Holandija, Italija)

-

“Tripartizam plus” - Savet čine predstavnici sindikata, samozaposlenih radnika, poslodavaca i eksperata koje imenuju Predsednik Republike i Predsednik Vlade (Malta, Danska, Velika Britanija);

−

“Multipartitni saveti” - u sastavu Ekonomsko socijalnog saveta su i pred stavnici brojnih socijalnih grupa koje utiču na tokove ekonomije, društva, kulture – industrijska udruženja, naučne institucije, komunalne grupe (Francuska) socijalnih fondova, banaka, NVO, dijaspore (Crna Gora), farmera, lokalnih vlasti (Irska, Portugal).

Članstvo u savetima Broj članova - predstavnika u savetima, varira od 15 u Sloveniji, odnosno 18 u Hrvatskoj i Srbiji, do 50 u Belgiji. Izuzetak je vrlo brojan sastav Saveta u Francuskoj gde on ima karakteristike prave skupštine sa predsedavajućim upravljačkim bordom od 18 članova i okuplja 231 delegata od kojih su 68 predstavnici vlasti a 163 člana direktno imenuju sindikati, unije poslodavaca i profesionalna udruženja i asocijacije poljoprivrednika. Slično je i u Italiji gde je Savet takođe brojan, ima 111 članova: 37 predstavnika poslodavaca javnog i privatnog sektora, 44 predstavnika radnika, 18 predstavnika samozaposlenih radnika, 11 predstavnika socijalnih službi i NVO i 12 eksperata (osmoricu imenuje Predsednik Republike, a četvoricu Predsednik Vlade). Savet u Velikoj Britaniji broji 25 članova. Po šest su iz redova radnika, poslodavaca i Vlade, a sedam su tzv. nezavisni članovi (predstavnici Narodne banke, Udruženja potrošača i dr.). U većini zemalja “starih članica” EU članove Saveta imenuje vlada na predlog reprezentativnih organizacija radnika i poslodavaca. Izuzetak je Francuska gde članove Saveta, kao i u zemljama u tranziciji direktno određuju organizacije poslodavaca i sindikata. Mandat članova se, po pravilu, kreće između dve i šest godina. U svim zemljama, članovi ekonomsko socijalnih saveta mogu da koriste savete i usluge spoljnih saradnika i stručnjaka. Pri Savetima deluju najčešće i stalna radna tela, odbori, komisije ili posebna odeljenja (njih 9 u Francuskoj) koja se bave pojedinim socijalno-ekonomskim temama i uključuju i predstavnike socijalnih partnera. Preko Komiteta civilnog društva (Malta) u rad 19

Priručnik — Socijalni dijalog

saveta uključuju se i asocijacije potrošača, mladih i drugih organizacija civilnog sektora. Uticaj pojedinih članova Saveta je veći ukoliko dolaze iz brojčano većih i reprezentativnijih organizacija radnika i poslodavaca. Njihov osnovni zadatak je da što bolje zastupaju interese, programe, ideje i da iznose zahteve svojih organizacija. Istovremeno, oni imaju dovoljno samostalnosti i ovlašćenja za aktivno učešće u postizanju dogovora, na osnovu uzajamnih ustupaka, što jasno govori da njihov mandat nema imperativni karakter, odnosno da imaju ovlašćenja i manevarski prostor za postizanje kompromisa. Radom Saveta rukovodi imenovani predstavnik Vlade ili rotirajući predsedavajući izabran iz redova predstavnika socijalnih partnera, pri čemu se najčešće od njihovih čelnika formira uži kolegijum koji koordinira rad Saveta, stručnih službi i radnih tela. U Danskoj, međutim, Savetom predsedavaju tri nezavisna predsednika, koji su najčešće profesori Univerziteta i vodeći stručnjaci za industrijske odnose i socijalni dijalog.

Ovlašćenja i funkcije saveta Saveti se najčešće bave pripremom izveštaja, studija i istraživanja o veoma širokom krugu pitanja, koje objavljuju u posebnim biltenima i publikacijama. Primera radi, u Hrvatskoj je formiran pri Gospodarskosocijalnom Vijeću, Ured za socijalno partnerstvo koji je priredio studije o socijalnom partnerstvu, tržištu rada, pravima nezaposlenih, fleksibilnosti radne snage, socijalnim aspektima privatizacije. Konsultativna uloga saveta ispoljava se u vezi sa brojnim problemima i pitanjima s područja ekonomije, finansija i društvenih odnosa. Ona često prerasta u skup smernica i direktiva, posebno kada se radi o pripremi zakona s područja ekonomskog planiranja, socijalnog osiguranja i radnog zakonodavstva. Stavovi i izveštaji Saveta uključuju i pitanja ekologije (Danska) održivog rasta, privatizacije, budžetske politikе. Stavovi saveta upućuju se vladi ili parlamentu. Svi postojeći saveti imaju pravo da se izjašnjavaju o svim pitanjima za koje smatraju da su uticaj pojedinih članova Saveta je veći ukoliko dolaze iz brojčano većih i reprezentativnijih organizacija radnika i poslodavaca od šireg društvenog značaja. Drugim rečima, svi saveti imaju konsultativnu funkciju, ali se pojedini bave samo socijalnim, drugi ekonomskim, a treći i socijalnim i ekonomskim 20

Priručnik — Socijalni dijalog

problemima. U jednom broju saveta, konsultativne aktivnosti predstavljaju fazu u zakonodavnom procesu. Belgija je jedina zemlja gde se unutar Saveta može dogovarati i sadržaj kolektivnih ugovora. To su obično okvirni, nacionalni ugovori, kojima se obuhvata više sektora ili delatnosti . U Portugaliji je Stalni savet za socijalno sporazumevanje prerastao u nacionalni forum za pregovore o politici nadnica. Smernice Saveta se uvek uvažavaju. Saveti su u brojnim zemljama (Irska, Italija, Portugal, Slovenija) institucionalni okvir za usvajanje socijalnog pakta o razvoju i zapošljavanju).

DIJALOGOM DO PROMENA Svaka relevantna, kritička procena aktera ekonomije i politike u zemljama u tranziciji mora, pre svega, odgovoriti na pitanje o postojanju volje i dovoljnom kapacitetu i moći aktera da odlučujuće doprinesu prvo formulisanju, a zatim i usvajanju i efektuiranju celovite strategije demokratskih reformi. Posebno, ako pod strategijom mislimo na celovito, koherentno jedinstvo čitave skale međusobno usklađenih ciljeva, objedinjenih u jedinstven model razvoja i realizovanih kroz upotrebu metoda i taktika primerenih socijalnom kontekstu. Prvi element strategije čini formulisanje seta međusobno tesno povezanih etapnih i finalnih ciljeva, koji za efekat imaju da za desetak godina Srbiju iz stanja siromašenja i (samo) izolacije uvedu u svet i članstvo u evropskim integracijama. Odabrani ciljevi moraju biti bazirani na skrupuloznoj analizi konteksta – realnom viđenju internih i eksternih prednosti i pogodnosti, ali i prepreka, ograničenja i otpora formulisanim pravcima razvoja. Izabrani model razvoja, mora, primenjenim merama i instrumentarijem, voditi računa o nužnoj, a krajnje osetljivoj i teško ostvarivoj ravnoteži ekonomske efikasnosnosti i socijalne izdržljivosti, ako ne već i socijalne pravičnosti, tranzicionih reformi. Samo tako moguće je održati, na duži rok, proreformsku socijalnu i političku koaliciju i obezbediti bar pasivnu podršku ili makar izbeći aktivno suprostavljanje značajnog dela tranzicionih gubitnika. Izlaz iz postojeće situacije moguće je, dakle, naći samo građenjem celovite strategije društevnog i privrednog razvoja oslonjene na odgovarajuću ekonomsku politiku i strategiju socijalnog razvoja i redukovanja siromaštva. Jedinstven koncept tranzicionih reformi mora imati, izazovima globalizacije ekonomskih i 21

Priručnik — Socijalni dijalog

finansijskih tokova, ali i procesa političkog odlučivanja, adekvatnu reakciju i primeren odgovor. Jedino moguće rešenje predstavlja zato racionalno kombinovanje socijalne zaštite – urgentnih kratkoročnih mera usmerenih na podršku i pomoć najugroženijim i razvojne politike – dugoročnih mera oslonjenih pre svega na investicije, razmah preduzetništva i rezultirajući rast i razvoj. Do najboljih konkretnih rešenja moguće je, pri tom, doći samo kroz Partnerstvo za demokratske promene i razvoj u kome bi se našli državni organi i agencije, regionalna i lokalna samouprava, asocijacije preduzetnika, zaposleni i sindikati, ali i svi drugi socijalni i politički akteri – profesionalna udruženja, naučne ustanove, NVO i različiti oblici građanskih inicijativa, uključujući i asocijacije nezaposlenih i samih korisnika socijalne pomoći. Nosilac uspešnih socijalnih promena i politike, naime, ne mogu pojedinačno biti ni državni organi i organi lokalne samouprave, ni autonomno uređeni odnosi socijalnih partnera ili samo obrazovne, kulturne i zdravstvene organizacije, kao ni izolovani civilno-društveni volontarijat i humanitarne aktivnosti. Svako ima svoje prednosti i ograničenja, svoju zonu odgovornosti i svako mora dati pun doprinos, kroz učešće u delovanju razvojnih koalicija na svim ravnima organizovanja, kreiranju i realizovanju razvojne strategije koja, istovremeno, sadrži i jasnu socijalnu komponentu. Efektivan socijalni dijalog i dogovor na svim ravnima odlučivanja i partnerstvo organa socijalno odgovorne države i civilnog sektora u formulisanju i primeni socijalnih programa podrazumeva naime i koncipiranje specifičnih, pojedinim regijama i korisnicima socijalnih transfera primerenih, konkretnih projekata i rešenja. Decentralizacija je i način da se izbegnu preterano administriranje i realizuje minimaks strategija, odnosno da se uz minimalne troškove ostvare maksimalni mogući efekti. Uzor-model u ovom pogledu čini “irsko privredno čudo”, odnosno snažni privredni rast Irske do koga je došlo kombinovanjem tri elementa: socijalnim sporazumom uređenog kretanja plata i troškova rada, kontrole javnih rashoda i, pratećeg, otvaranja privrede i stranih ulaganja. Po ugledu na irski model (Program za nacionalni oporavak iz 1987. godine kome su, na svakih 3-5 godina sledili novi nacionalni programi i sporazumi) ovi ugovori nastoje da unutar liberalizacije ekonomije zbrinu nezaposlene i stvore nova radna mesta, uz paralelno kontrolisanu inflaciju i očuvanje realnih zarada. Akcenat je na promovisanju novih infrastrukturalnih investicija i istovremenom jačanju ljudskog kapitala – preko programa permanentne obuke zaposlenih razvijanih, pre svega, na lokalnom nivou i u okviru partnerske saradnje na

22

Priručnik — Socijalni dijalog

radnom mestu. Reformu i stimulativne mere poreske politike prate rast proizvodnje i očuvanje realnog nivoa socijalnih davanja. Primera radi, Sporazum o kompetitivnosti i zaposlenosti, potpisan 1993. godine u Nemačkoj je, pokazalo se (pre)ambiciozno predviđao da se, na osnovu stručne obuke i mera za povećanje zaposlenosti, do kraja veka prepolovi broj registrovanih nezaposlenih i obezbedi posao svakom mladom. Portugalski Sporazum o socijalnoj konsultaciji i usaglašavanju, iz 1996. godine, predviđa, recimo, da – u okviru preglednih mera za promociju zapošljavanja, obrazovanja i zanatske obuke, kao i polike dohodaka – dođe i do skraćivanja trajanja radne nedelje. Povećanje kompetitivnosti radne snage kroz doobuku, kombinovano sa skraćivanjem radnog vremena i (bolnim) raspravama oko ciljeva budžetske politike i reformi penzionog sistema je i u osnovi Ugovora solidarnosti i paktova o zapošljavanju, potpisivanih u Italiji nakon 1993. godine. Interesantno je da italijanska praksa predviđa, u okviru donošenja i realizacije Socijalnog pakta, dve runde sastanaka socijalnih partnera godišnje. Prolećna runda sadrži razgovore o prognoziranoj stopi kretanje GDP-a, inflacije, zaposlenosti, a jesenja konsultacije o ciljevima i merama budžetske politike (Hoffmann, 1998:33-37). Očito da uz sve krize i dileme za razvijen socijalni dijalog, bar unutar evropskog socijalnog modela, nema na duži rok održive alternative.

23

Priručnik — Socijalni dijalog

SOCIJALNI DIJALOG U SRBIJI RAZLOZI (PRE)SKROMNIH DOSADAŠNJIH UČINAKA U Srbiji je, avgusta 2001. godine, formiran Socijalno-ekonomski savet kao polazni institucionalni okvir za tripartitno pregovaranje. Tako je, bar posredno, prihvaćen model kojim se stvara mreža institucija za formalan, konsultativni proces i dijalog. Prethodno iskustvo, za vreme Miloševićevog režima formiranog, Socijalnog saveta kao neobaveznog, konsultativnog tela federalne vlade, imalo je pri tom tek ulogu i tretman negativnog primera i prakse koju svakako treba izbeći. Naime, čitava ranija praksa fingiranja socijalnog dijaloga kroz različite forme imitacije kolektivnog pregovaranja i tripartitnih konsultacija, imala je “ugrađenu sistemsku grešku” - nije počivala na stvarnoj slobodi ugovaranja između, od države autonomnih socijalnih partnera, pri čemu bi, recimo, poslodavci bili stvarni predstavnici svojine i kapitala. Bal pod maskama, odnosno socijalni dijalog u dominantnom režimu državno-društvene svojine pre je legitimni naslednik ideološkog arsenala iz doba mitologije samoupravnog udruženog rada – njegovih kvazidijaloških formi poput “samoupravnih sporazuma, društvenih dogovora i samoupravnih interesnih zajednica”, nego stvarni izdanak modernih industrijskih odnosa. Zato, početak stvarnog socijalnog dijaloga treba vezati za 2001. godinu i formiranje Saveta. No, on je, pre svega zbog tendencije vlade da sebi proširi manevarski prostor delovanja i da Savet pretvori u telo naknadne verifikacije već donetih rešenja, ali i nerešenih pitanja reprezentativnosti i ravnopravnog statusa učesnika, pre svega sindikata ostao, tek institucionali kroki. Za prve tri godine, socijalni dijalog je u velikoj meri ostao tek fasadni, institucionalno nedovršeni i od realnih problema i sadržaja ispražnjeni provizorijum. Sporazum o radu Saveta, dopunjen i delimično poboljšan aprila 2002. godine, ostao je, sve do kraja 2004. godine bez zakonskog utemeljenja i ustavnog uporišta. Nakon donošenja Zakona o Socijalno ekonomskim savetima, kao i Zakona o mirnom rešavanju konflikata (2004) i formiranja, pored SES-a i Saveta za zapošljavanje ništa se u ovom pogledu nije bitnije promenilo. Ključne odluke, poput usvajanja budžeta, razvojnih politika ili strategije privatizacije i restruktuiranja velikih sistema, se ili ne razmatraju ili se tek, manje-više formalno, “provuku” kroz SES, na putu od Vlade ka parlamentu. Rad Saveta karakteriše odsustvo programskog i sadržajnog okvira. Savet je istovremeno (do 2005. godine) bio lišen sredstava i neophodne 24

Priručnik — Socijalni dijalog

analitičko-istraživačke sližbe i infrastrukture, a nisu formirana ni tela za prevenciju i regulaciju konflikata. Tek delimično je formirana mreža saveta na regionalnom i lokalnom nivou koja, uz retke izuzetke, uglavnom ne funkcioniše. Sve je to rezultiralo nezadovoljstvom socijalnih partnera, pre svega sindikata, radom Saveta, inicijativama za njegovu reformu i njihovim odbijanjem uslovljenim čestim napuštanjem Saveta i iznuđenim opredeljenjem da se interesi i zahtevi zaposlenih ostvare kroz štrajkove i proteste. Najzad, konsekvencu ovih procesa čini prateća tendencija sve nižeg nivoa integrisanosti pojedinaca u interesne grupe, posebno nizak nivo integrisanosti polodavaca u odgovarajuće asocijacije, ali i pad stope sindikalizovanosti, u svim zemljama tranzicije. Ona se danas kreće najčešće između 20%-40% od ukupnog broja zaposlenih pri čemu je Srbija još uvek u vrhu po stepenu sindikalizovanosti zaposlenih. No, nezadovoljavajući učinci socijalnog dijaloga u Srbiji prevashodno su determinisani kumulativnim delovanjem dve grupe internih faktora – nepostojanjem odgovarajućeg političko-kulturnog okvira i procesom arbitrarnog kreiranja “relevantnih” socijalnih partnera i stvorenim disbalansom moći u korist “jedino legitimnih” predstavnika Vlade.

Nedostajuće pretpostavke – političko-kulturni okvir Odgovarajući društveni ambijent za institucionalizovani socijalni dijalog čine u Srbiji tek nastajući: tržišna ekonomija, aktivno civilno društvo, razvijen politički sistem i stabilizovane političke institucije, bazirane na legitimnom, široko prihvaćenom političkom i izbornom zakonodavstvu. Očito da, pri tome, bez autonomne pozicije medija i otvorenog najšireg civilnog i političkog dijaloga nema ni stvarne i opipljive podrške uspostavljanju socijalnog dijaloga. I obratno, bez efektivnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga nema ni bazičnog socijalnog i političkog konsenzusa. Efektivnog socijalnog dijaloga nema ni bez razvoja kulture dijaloga, međusobnog uvažavanja i tolerancije. Akteri socijalnog dijaloga su, u velikoj meri, bili i nespremni i neosposobljeni za vođenje socijalnog dijaloga. Inače, obaveza Vlade i socijalnih partnera je da zajednički rade na informisanju i osposobljavanju za učešće u socijalnom dijalogu, pre svega promocijom vrednosti i stvaranjem pretpostavki za uspešan socijalni dijalog. Trenutno stanje svesti većine zaposlenih možda najbolje izražava zaključak da za dijalog nema alternative, ali da se od njega, bar za sada, ne očekuje previše. 25

Priručnik — Socijalni dijalog

Tri su jasne poruke i pouke za sindikate. Prva, da u daleko većoj meri informišu i mobilišu članstvo i zaposlene za učešće u tripartitnom i bipatritnom socijalnom dijalogu na svim nivoima odlučivanja. Druga, da odgovorno i realno definišu svoju pregovaračku platformu i da je zatim uporno (i jedinstveno)brane. I treća, da u pregovaračkom procesu usaglašavaju svoje stavove i formulišu bar minimalnu zajedničku strategiju (Stojiljković, 2002a:32-34; Stojiljković, 2004:4-8). Limitirani učinci i rašireno nezadovoljstvo dosadašnjom praksom rezultat su upravo odsustva međusobnog poverenja i spremnosti da se u dovoljnoj meri uvaže interesi i pozicija drugih učesnika u socijalnom dijalogu. Izgradnja poverenja i vere u spremnost partnera da, kroz argumentovani dijalog, koriguju svoje stavove, kao i njihovu rešenost da realizuju preuzete obaveze – od odlučujućeg je značaja za funkcionisanje socijalnog dijaloga. Nalazi istraživanja vršenih između 2002. i 2006. godine pokazuju, međutim, da su zaposleni i građani, iako svesni značaja, nedovoljno obavešteni (tek njih približno dve petine) o svrsi i sadržajima socijalnog dijaloga. Oni sumnjaju i u ozbiljne namere učesnika, pre svega Vlade, da dogovoreno i realizuju. Rašireno uverenje polovine zaposlenih da Vlada stvaranjem privida dijaloga samo kupuje vreme, dodatno je osnaženo sumnjom da će na kraju sve biti urađeno u skladu sa diktatom ključnih međunarodnih finansijskih institucija, što jasno limitira očekivanja i spremnost da se učestvuje u socijalnom dijalogu. Pojednostavljeno rečeno, među zaposlenima dominira stav rezervisane, uslovne i “plitke” podrške socijalnom dijalogu uslovljen nezadovoljstvom njegovim dosadašnjim tokom i efektima, kao i nedovoljnom edukacijom zaposlenih o njegovoj svrsi, akterima i sadržajima (Stojiljković, 2004:16-17). I u istraživanju SLA (zima 2007. godine) u pogledu procene same spremnosti na učešće u efektivnom i ravnopravnom socijalnom dijalogu čak tri četvrtine zaposlenih smatra da ne postoji takvo raspoloženje i klima među poslodavcima (73%). Da ni Vlada nije spremna da učestvuje u socijalnom dijalogu smatra tek nešto manje – tri petine (61%) zaposlenih. Čak i u namere, sposobnost i spremnost i samih sindikata da učestvuju u, ozbiljnom i argumentovanom, socijalnom dijalogu takođe sumnja gotovo dve petine (37%) zaposlenih. Interesantno je pritom da su nečlanovi kritičniji od sindikalnog članstva i to ne samo kada se radi o spremnosti sindikata na socijalni dijalog (Ck=0,31), već i o ponašanju Vlade i poslodavaca (Ck=0,24). 26

Priručnik — Socijalni dijalog

U pogledu samih razloga za odsustvo efektivnog socijalnog dijaloga nadpolovična većina ističe i strah zaposlenih od gubitka posla i arbitrarno ponašanje Vlade kao osnovne razloge. Pritom, čak devet puta je veći udeo onih koji se slažu, u odnosu na broj onih koji osporavaju tvrdnju da dok god se radnici plaše od gubitka radnog mesta, nema ništa od dijaloga (Ck=0,31). Gotovo pet puta je konstantno veći i broj onih koji se slažu sa tvrdnjom da Vlada samo priča o dijalogu a radi sve po svome (58%:12%). Drugu grupu razloga koje prihvata gotovo polovina zaposlenih, uz približno tri puta manje onih koji im se suprostavljaju i čak dve petine neodlučnih, čine faktički potezi i ponašanje Vlade, poslodavaca i predstavnika stranog kapitala. Dijaloga nema jer ga, po mišljenju zaposlenih poslodavci ne žele i ne daju da se u njihovim firmama organizuju sindikati. Istovremeno, i Vlada igra na kartu podela među zaposlenima i sindikatima. Najzad, sve i kada dođe do uspostavljanja socijalnog dijaloga cinično se konstatuje da je to tek gubljenje vremena, jer će na kraju biti onako kako žele predstavnici stranog kapitala. Nešto manje saglasnosti, uz uspostavljanu proporciju 4:4:2 - četvoro zaposlenih koji se slažu, četvoro neodlučnih i dvoje protiv, ima oko prihvatanja tvrdnje da će, ako ne bude dijaloga, doći do protesta i bunta koje niko neće moći da zaustavi. Moguće objašnjenje predstavlja hipotezu da, u uslovima visoke nezaposlenosti i nesigurnosti radnog mesta, ni odsustvo spremnosti partnera na dijalog, ne dovodi automatski do protesta i štrajkova. Pogotovo, kada ranija praksa pokazuje da ni oni ne daju bog zna kakve efekte. Jedina tvrdnja koja nema bar relativno većinsku podršku zaposlenih je tvrdnja da u socijalnom dijalogu sindikati i zaposleni traže više nego što mogu da dobiju. Sa njom se slaže gotovo konstantna petina, ne slaže gotovo polovina, a neodlučna je nezanemarljiva trećina ispitanika. Članstvo u sindikatima ne utiče u značajnijoj meri na stavove o sadržajima, akterima i dometima socijalnog dijaloga (Ck=0,22). Nešto kritičniji od drugih u pogledu ocene ponašanja Vlade i poslodavaca, pa i pozicije i uticaja stranog kapitala, su članovi i članice UGS Nezavisnost, dok su u odnosu na realnost zahteva samih zaposlenih i sindikata skeptičnije od drugih pristalice ASNS. Školska sprema i zanimanje ispitanika gotovo da uopšte nemaju nikakav uticaj na zauzimanje zajednički deljenog, negativnog stava prema efektima socijalnog dijaloga. Svojevrsnu potvrdu prethodnih nalaza predstavlja i konačna, numerički iskazana, od jedan do pet, ocena dometa socijalnog dijaloga na republičkom i lokalnom nivou. Ako stavove 1202 ispitanika prevedemo u 100 datih ocena onda je socijalni dijalog na nacionalnom nivou “zaslužio” 70 jedinica, 17 dvojki, 27

Priručnik — Socijalni dijalog

10 trojki i “sve” 3 četvorke. Za nijansu je još gore ocenjen socijalni dijalog na lokalnom nivou – 74 jedinice, 16 dvojki, 8 trojki i 2 četvorke. Pritom su nečlanovi u značajnijoj meri (Ck=0,31) kritičniji od članova sindikata. Na drugoj strani, visokoobrazovani su pokazali tek neznatno više razumevanja za ostvarene loše efekte socijalnog dijaloga (Ck=0,16). Istovremeno, gotovo paradoksalno, socijalni dijalog – tripartizam ili bipartitno kolektivno pregovaranje, bez obzira na nezadovoljstvo njegovim učincima, jednostavno nema alternativu. Preko polovine zaposlenih ga vidi kao sredstvo velikog ili bar značajnog resursa i kanala za uvećanje moći sindikata. To je za razliku od aktuelnog stanja, moguće tek pod uslovom ispunjenja dva prethodna uslova. Jedan čini organizovanje efektivnih, prosindikalnih kampanja u medijima i javnosti. Drugi, obezbeđenje minimuma jedinstva i saradnje sindikata. Drugi red komplementarnih i osnažujućih strateških opcija od kojih (krajem 2007. godine) približno dve petine zaposlenih očekuje velike ili bar osrednje pozitivne efekte čine: pokretanje inicijativa i predloga zakona, participacija u odlučivanju putem Saveta zaposlenih, kao i organizovanje protesta, štrajkova i demonstracija. Tek treću, dopunjujuću stratešku opciju, u koju kakva – takva, osrednja ili pak velika očekivanja ima približna trećina zaposlenih čine saradnja sa NVO i političkim strankama. Očito da se saradnja vidi kao dodatna mogućnost da se kroz stvaranje širih koalicija osnaži podrška zahtevima zaposlenih i uvećava uticaj sindikata. Očekivanja od primene različitih strategija uvećanja moći sindikata u čvrstoj su pozitivnoj korelaciji (Ck=0,4) sa članstvom u sindikatima. Na jednom polu sindikalno članstvo – njegova nadpolovična većina još uvek nalazi smisao u sindikalnim akcijama.

Ravnoteža (ne)moći Održiv socijalni dogovor nije dakle moguć bez uravnoteženja pozicije i pregovaračke moći učesnika u socijalnom dijalogu. Postojeća neravnoteža moći na štetu zaposlenih i sindikata svoje korene ima kako u objektivno teškom ekonomskom i socijalnom stanju, koje pre svega pogađa zaposlene, tako i u neizbalansiranim rešenjima u postojećem radnom zakonodavstvu. Bez formulisanja jedinstvenog i celovitog Kodeksa rada, prihvatljivog za sve učesnike, nema ni izgradnje međusobnog poverenja i uspešnog socijalnog dijaloga. U tom kontekstu, posebno se mora, u dobroj volji i poverenju, reafirmisati i urediti praksa kolektivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih 28

Priručnik — Socijalni dijalog

ugovora, garantovati prava zaposlenih i radne standarde i poboljšati rad inspekcija rada. Uspešnog rada socijalno-ekonomskih saveta i drugih organa i tela za promociju i realizovanje socijalnog dijaloga nema ni bez jasnog utvrđivanja kredibiliteta, reprezentativnosti i ravnopravne pozicije svih učesnika. Na drugoj strani, odsustvo sposobnosti i iskrenih namera da se u pregovaračkom procesu prvo traga za zajedničkim, strateškim opredeljenjima, na kojima se tek mogu graditi kompromisne formule i rešenja, direktno vodi rastu sukoba i uzajamnog nepoverenja. “Socijalni dijalog” tada lako zadobije svoje karikaturalne i deformisane vidove. Njih čine kako njegove fasadne, ukrasne forme – koje služe kao pokriće za arbitrarnost vlasti, tako i svođenje dijaloga na propagandnu tribinu za razmenu optužbi i upućivanje jeftinih demagoških poruka. Srbija i njeni građani danas, međutim, nemaju vremena i razumevanja za ponavljanje već viđenih scenarija. U svim dosadašnjim, pa i u onim retkim, ozbiljnim i argumentovanim, raspravama o socijalnom dijalogu, izostajala je, ne slučajno, analiza stanja i perspektiva razvoja socijanog dijaloga kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou. Ako se zaista želi promena stanja i ponašanja i kreiranje čitavog sistema i mreže za vođenje efektivnog socijalnog dijaloga, neophodno je pod kritičku lupu staviti i aktere i proces vođenja socijalnog dijaloga, pre svega ponašanje nacionalnih, ali i lokalnih vlasti.

Vlada i lokalne vlasti Primera radi, prva demokratska Vlada “ostatka DOS-a” je, izgubila poverenje i podršku dve vodeće sindikalne centrale – UGS „Nezavisnost” i SSSS, upravo zato što je iskazala odsustvo i volje i sposobnosti da rešavanju ključnih ekonomskih i socijalnih pitanja pristupi kroz ravnopravni, institucionalni socijalni dijalog. Suočena sa dramatičnim izazovima i istovremenim velikim, probuđenim nadama i očekivanjima zaposlenih i građana ona se, u nastojanju da “kupi vreme” i proširi manevarski prostor za svoje delovanje, opredelila za strategiju nametanja „reformskih zakona i operativnih rešenja”, odnosno njihove tek formalne, naknadne verifikacije od strane “reformski nepouzdanih” socijalnih partnera. Posebno je ministar za rad i zapošljavanje Dragan Milovanović, koji je na tu poziciju došao sa čelnog mesta u Vladi lojalnom koalicionom ASNS-u, 29

Priručnik — Socijalni dijalog

pokazao zavidno „umeće” da socijalni dijalog drži na sporednom koloseku, koristeći se pri tom obilato međusindikalnim sporovima oko raspodele sindikalne imovine i utvrđivanja statusa reprezentativnosti. Za više od dve godine svog postojanja Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije je, neuspevši da reši osnovna prethodna organizaciona i statusna pitanja tipa – ko je ko na sindikalnoj i poslodavačkoj sceni, i tek incidentno se baveći ključnim, razvojnim pitanjima, ostao tek nedovršeni institucionalni kroki, lišen pravih sadržaja. Posledično, brzo su među zaposlenima splasla očekivanja od dijaloga i primene kooperativnih umesto konfliktnih strategija i metoda delovanja. Nezadovoljstvo ponašanjem „ovlašćenih reformista”, njihovim stilom i tonom arogantne ignorancije sagovornika je, uz nezadovoljavajuće ekonomske učinke i prateću seriju političkih afera i korupcionih skandala, jedan od ključnih razloga za gubitak vlasti na vanrednim parlamentarnim izborima, decembra 2003. godine. Stranke kasnije vladajuće manjinske koalicije – DSS i G 17 plus su, u toku izborne kampanje, u nastojanju da obezbede izbornu podršku, sa UGS “Nezavisnost” potpisale sporazume o pokretanju efektivnog, ravnopravnog i institucionalnog socijalnog dijaloga, koji bi, u roku od tri meseca od formiranja nove Vlade, trebalo da rezultira i usvajanjem Socijalnog pakta o zaposlenosti i razvoju. Ovi politički akteri su, poučeni prethodnim negativnim iskustvima, po prvi put na ovim prostorima ušli u vremenski oročenu, jasnu obavezu prema zaposlenima. Na drugoj strani, “Nezavisnost” je svoju podršku oročila i uslovila ispunjenjem sporazumom preuzetih obaveza. No, i nakon isteka mandata i ove, manjinske koalicione Vlade, i formiranja nove, većinske vlade demokratskog bloka stvari više-manje i dalje stoje na nivou dogovora i obećanja. Socijalni pakt još uvek nije potpisan. Neki potezi vlasti, poput preuzimanja starog manira vladanja hitnom smenom miljenika prethodnika i postavljanja „svojih” ljudi na ključna mesta ili davanja veoma kratkog vremenskog roka za iznošenje mišljenja o ponuđenim predlozima zakona, bude sumnje u iskrenost namera. Veoma su brzo, naime, zaboravljena izborna obećanja o konkursu kao modelu izbora nosilaca ključnih javnih funkcija, kao i ona o zajedničkom radu na izradi zakonskih rešenja. Sindikati i poslodavci su, sa svoje strane, pokazali razumevanje za činjenicu da, zbog kratkoće roka za njegovo donošenje, nisu konsultovani prilikom izrade predloga budžeta. Vreme je i za konačni dogovor oko principa i realizovanje konkretnog modela za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih unija, čime bi se rešio problem legitimnosti učesnika koji je u velikoj meri opterećivao rad tripartitnih organa. 30

Priručnik — Socijalni dijalog

Spremnost i sposobnost Vlade da, u najkraćem roku, “stavi tačku” i na problem raspodele sindikalne imovine i time dovede sindikate u ravnopravnu startnu poziciju, odnosno obavi ono što je odavno završeno u zemljama u tranziciji, predstavljaće takođe test stvarnih namera da se socijalni dijalog pokrene sa mrtve tačke. Raskid sa logikom očuvanja ili, pak, sticanja kratkoročnih prednosti za svoj sindikat, odnosno poslodavačku organizaciju i po cenu opstruiranja rada tripartitnih organa koji, podsetimo se, stavove i odluke donose konsenzusom, može takođe doprineti stvaranju efektivnih pretpostavki za njihov kvalitetan rad. Razdirane borbom za vlast, internim sukobima i aferama nove vlasti nisu, međutim, uspele da stvore operativnu strategiju privrednog i socijalnog razvoja, ali ni da izvrše efektivnu reformu državnog aparata. Izložene prethodno velikim probuđenim očekivanjima građana one su se suočile sa brzo istanjenim početnim poverenjem i kredibilitetom. Relativno ograničeni i skromni učinci postoktobarskih vlada imaju u svojoj osnovi četiri grupe razloga. Prvu grupu čini već konstatovano političko nejedinstvo stranaka demokratskog bloka i međusobna borba za dominaciju u vlasti koja je, već od početka 2002. godine, vodila ka slaboj, nesigurnoj poziciji vlada, internim trzavicama i nesuglasicama i permanentnom izbornom izazovu. Vlade su u proseku trajale tek nešto više od 2 godine a dogovori oko konstituisanja njihovog koalicionog sastava sve duže. Posledično su periodi „tehničkih” ili vlada u ostavci, zajedno sa periodima izbornih kampanja, trajali nedopustivo dugo da bi uopšte bio moguć kontinuirani napor i efektivan učinak u pogledu uspostavljanja neophodnog socijalnog i političkog dijaloga i konsenzusa. Naredni, drugi razlog predstavljaju nerešeni problemi određenja državnog okvira i identiteta zbog kojih su pitanja privrednog i socijalnog razvoja ostajala na političkoj agendi u senci saradnje sa Haškim tribunalom, kao pretpostavkom otvaranja puta ka evropskim integracijama, ili pak pitanja regulisanja odnosa sa Crnom Gorom, statusa Kosova ili poželjnog obima decentralizacije i regionalizacije Srbije. Razvojne strategije su posledično, stvarane bez dovoljno internog sklada i kontinuiteta, korišćenjem ograničenih kapaciteta. Istovremeno, kao i u većini tranzicionih zemalja, reforme su vršene pod snažnim uticajem i čvrstim imperativima Svetske Banke, MMF ili pak Saveta stranih investitora. Kakva god bila predizborna retorika namenjena „zavođenju” većinskog, siromašnog dela biračkog tela dolaskom na vlast uspostavljena su tvrda, realna ograničenja. U nastojanju da opstanu na vlasti vlade su, u krajnje 31

Priručnik — Socijalni dijalog

suženom manevarskom prostoru oscilirale između želja birača i datih izbornih obećanja, na jednoj, i pritisaka inostranih i domaćih finansijera i kreditora, na drugoj strani. Primera radi, Đinđićeva vlada je paralelno sa radikalnim normativnim protržišnim reformama zadržala relativno visoku javnu potrošnju i budžetski deficit. Naredna Koštuničina vlada je početno usporila proces privatizacije, zadržala relativno visoke subvencije privredi i odložila primenu Zakona o stečaju, kako se ne bi suočila sa novim talasom nezaposlenosti. Krajnji efekat je, poput prakse drugih zemalja u tranziciji, postizanje na niskom ostvarenom nivou (low level) ekvilibrijuma potencijalnih reformi, odnosno ostvareni „balans nepotpunosti”. Ostvarene nepotpune ili krajnje usporene tržišne reforme, uz istovremeno tek delimičan proces konsolidovanja demokratije, i brojne autokratske i partokratske deformacije, za cilj imaju onemogućavanje masi tranzicionih gubitnika da u recesivnoj fazi promena demokratskim sredstvima iznudi povratak na staro (WB, ten Years of Transition, 2002:94.109). Nesporan uspeh u pacifikovanju nezadovoljstva i otpora –„držanju pod kontrolom” zaposlenih i sindikata postignut je, dakle, kombinacijom postupnih promena, ustupaka i upozorenja i (retkih) pretnji sankcijama. Socijalni dijalog je javno podržavan i promovisan a praktično marginalizovan i držan na sporednom koloseku. Indikativna je činjenica da su svi ministri za rad dolazili iz redova političkih saputnika ili slabih partnera u koalicionoj vlasti, odnosno da su bili lišeni direktne podrške ključnih igrača u vlasti. Lokalne vlasti su, kao i republička Vlada na nacionalnom nivou, upravo zato što raspolažu kakvim-takvim ovlašćenjima i instrumentima i resursima moći, akter najodgovorniji za razvoj i sudbinu socijalnog dijaloga. Istovremeno, one su, po pravilu, iz istih razloga akter najmanje senzibilizovan i zainteresovan za njegovo efektivno funkcionisanje. Naime, samo zaista demokratski profilisane i interesima razvoja zajednice i javnog dobra rukovođene vlasti mogu pristati da se kroz praksu razvijenog socijalnog dijaloga izlože dodatnoj demokratskoj kontroli, uticaju i verifikaciji. Iako, sa izuzetkom Beograda i drugih gradskih samouprava, i same lišene značajnijih sredstava i autonomnih prostora odlučivanja, lokalne vlasti su i jedini akter koji raspolaže kakvim-takvim kadrovskim, prostornim i materijalnim sredstvima neophodnim za funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta (SES-a), kao i Saveta za zapošljavanje i drugih, stalnih ili povremenih, konsultativnih oblika uključivanja civilnog društva u proces odlučivanja. Ako, i kad god, lokalne vlasti ne pokažu maksimum volje da obezbede odgovarajući 32

Priručnik — Socijalni dijalog

radni prostor, minimalna finansijska sredstva za aktivnosti i bar sa delom vremena angažuju nekog od zaposlenih iz svog stručnog i administrativnog aparata u radu Saveta, tripartitni socijalni dijalog se gotovo zakonomerno svede na svoje povremene, tek ritualne i manifestacione forme. Narednu prepreku razvoju socijalnog dijaloga predstavlja i sam izbor predstavnika lokalne samouprave u SES. Dalja ključna pretpostavka je naime da, „reprezentaciju lokalne vlasti”, ako se zaista želi efektivan socijalni dijalog, pored profesionalaca iz određenih službi i resora, čini i neko iz najuže strukture vlasti ko raspolaže dovoljnim političkim autoritetom da obezbedi razmatranje i rešavanje pitanja pokrenutih od strane socijalnih partnera. Čak i kad ta volja postoji, pa kao u slučaju Kragujevca gradonačelnik imenuje svog savetnika za odnose sa sindikatima a poslodavci, odnosno jedno od dva poslodavačka udruženja, imaju pristup izvršnom organu vlasti, ostaje otvoreno pitanje prirode i efikasnosti same lokalne vlasti. Pre svega, nakon usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi iz 2002. godine i održanih lokalnih izbora iz 2004. godine, lokalna vlast je postala bicefalna (“dvoglava”) podeljena između predsednika i skupštine i zbog političkih tenzija i sukoba krajnje nestabilna. Cenzus od samo 3% za ulazak u lokalne parlamente omogućio je da u njima bude u proseku 6-10 odborničkih grupa, uključujući i politički nedovoljno profilisane grupe građana, i stvorio ozbiljan problem aranžiranja dovoljno stabilne većine i vođenja koherentne i prepoznatljive politike. Duh nagodbi, cenkanja i ucena obeležava atmosferu u brojnim lokalnim parlamentima, u kojima ne retko i minorne političke opcije i interesne grupacije imaju zavidan ucenjivački i koalicioni potencijal. Dodatno, nizak cenzus (10%) za pokretanje opoziva neposredno biranih gradonačelnika, stvara atmosferu permanentnih pretnji opozivom i čestog organizovanja vanrednih izbora. Čini se da dodatnu, širu pretpostavku za razvoj socijalnog dijaloga na lokalnom nivou predstavljaju upravo izvršene izmene zakonske regulative kojom se uređuje pozicija lokalne samouprave, posebno u delu kojim se regulišu izbori za organe lokalne vlasti, odnosno izborni cenzus podiže na 5% i ukida neposredni izbor gradonačelnika. Normativna regulativa, odnosno prateća praksa i primena određenih rešenja, značajno utiču na karakter i domete socijalnog dijaloga na lokalnom nivou u još dva veoma značajna domena. Prvo se, i pre svega, radi o (ograničenom) krugu nadležnosti lokalne, ali i gradske i regionalne (pokrajinske) samouprave i autonomije, kao i o raspoloživim sredstvima da se njihove originalne i prenesene nadležnosti i prava i realizuju. Realizovanje specifičnih, konkretnim okolnostima, primera radi depopulizovanih i deindustrijalizovanih područja, primerenih razvojnih strategija i pratećih planova zapošljavanja i smanjenja siromaštva, zahteva decentralizaciju odlučivanja i značajnija raspoloživa sredstva. Istovremeno, to 33

Priručnik — Socijalni dijalog

podrazumeva i obuku, akcioni trening i sticanje odgovarajućih znanja i razmenu iskustava ne samo za ključne ljude iz lokalne (samo)uprave, već i za predstavnike socijalnih partnera, kako bi zajedno bili u stanju da konkurišu za razvojne projekte stranih donatora i uspešno ih realizuju. U suprotnom, lokalne vlasti će ostati, nedovoljno osposobljene i opremljene, na političkoj milosti ili nemilosti njima (ne)sklonih viših nivoa vlasti. Daleko direktnije, institucionalizacija socijalnog dijaloga i osnovanje i funkcionisanje SES-a na lokalnom nivou, zavise od rešenja datih Zakonom o Socijalno-ekonomskom Savetu. Visoko određeni cenzusi reprezentativnosti od 10% za teritoriju i 15% za preduzeća i ustanove i potreba njihovog dokazivanja i na lokalnoj ravni, postavljaju se, na terenu, posebno za poslodavce, kao značajna prepreka. Rešenje o registraciji SES-a koje se dobija od resornog republičkog ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku dovodi do daljeg nepotrebnog čekanja i administriranja. Zakonskim izmenama kojim bi se pojednostavio postupak registracije SES-a, odnosno praktično sveo na akt međusobnog priznanja reprezentativnosti između socijalnih partnera i njihovog sporazumnog uređenja odnosa sa predstavnicima lokalne vlasti, kao i odredbom kojom bi se obaveze dokazivanja reprezentativnosti oslobodili sindikati i poslodavačke unije koji su ih već utvrdili na nivou države, bio bi znatno ubrzan proces konstituisanja i pospešen rad Saveta. Praksa u Vojvodini gde, bar formalno, deluje preko 20 lokalnih SES-ova pokazuje da je to moguće. Na drugoj strani, u centralnoj Srbiji pokazuje se da nakon dugog perioda konstituisanja za koje, po pravilu, inicijativu pokreću sindikati, sledi višemesečno čekanje na registraciju. Naoko paradoksalno, danas Saveti ne postoje ni u opštinama i gradovima, poput Kragujevca, gde su pre donošenja Zakona o Socijalnoekonomskom Savetu, bili formirani i radili godinama na osnovu tripartitnog sporazuma. Preporuka je da se do zakonskih izmena osnaži i pospeši praksa saradnje socijalnih partnera i lokalnih vlasti na bazi međusobnog priznavanja, dobre volje i poverenja, pri čemu se principi, procedure i način delovanja SESa uređuju privremenim sporazumima. U međuvremenu Zakonom o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, stvorena je i zakonska obaveza da se na lokalnom nivou formiraju i Saveti za zapošljavanje. Predmet i sadržaji rada, učesnici i akteri ova dva saveta se u velikoj meri preklapaju. Postoji realna opasnost da ranije stanje neregulisanosti bude zamenjeno stanjem preregulisanosti, odnosno institucionalnog paralelizma i gigantizma. U najmanju ruku, morao bi se ozbiljno povezivati i koordinirati rad ova dva Saveta.

34

Priručnik — Socijalni dijalog

Socijalni partneri Pored politički nestabilnih vlada i ingerencijama i sredstvima ograničenih lokalnih vlasti i samog normativnog dizajna koji odlikuje krutost procedura i institucionalna preglomaznost, dalju prepreku razvoju čine i potrebi vođenja decentralizovanog socijalnog dijaloga neprimereni organizacioni kapaciteti i strukture sindikalnih i poslodavačkih organizacija. Minijaturne lokalne organizacije i udruženja su previše slaba i sektorski rascepkana da bi mogla pokriti celinu dijaloga i biti ravnopravan partner lokalnim vlastima. Na drugoj strani, lokalna povereništva i organizacije sindikata (SSSS i UGS „Nezavisnost”) i Unija poslodavaca (UPS) koje su reprezentativne na nivou republike, takođe nisu na zadovoljavajući način osposobljene i organizovane za vođenje uspešnog socijalnog dijaloga. Unija poslodavaca Srbije još uvek nema razvijenu kapilarnu organizacijsku mrežu koja pokriva celinu teritorije Srbije, niti dovoljno čvrstu i organizacijski dosledno izvedenu sektorsku (gransku) strukturu i pretežno okuplja domaće privatne vlasnike malih i srednjih preduzeća. Izvan njenih redova se, po pravilu, još uvek nalaze direktori javnih i komunalnih preduzeća, kao i menadžeri koji predstavljaju strane vlasnike. Veoma korisnu, informativnu i koordinirajuću ulogu, uz konsultativni status u radu SES-a, mogle bi bar do završetka privatizacije, da odigraju regionalne privredne komore. One bi logističku podršku i pomoć mogle da pruže ne samo poslodavcima već i sindikatima i predstavnicima lokalne vlasti. Organizaciona struktura i obrazac UGS „Nezavisnost” građen je na dominaciji granskog principa organizovanja. Posledično, nedovoljno je razvijana, podržavana i finansirana lokalna teritorijalna mreža koja može da odgovara i obavezama vođenja socijalnog dijaloga i pratećeg političkog lobiranja i šireg javnog zastupanja pozicije i interesa zaposlenih i sindikata na lokalnom nivou. Na drugoj strani, strukturu SSSS odlikuje još uvek preterano oslanjanje na teritorijalni osnov organizovanja – nasleđe iz perioda monopolske pozicije ovog sindikata koja je delom zadržana u pogledu raspolaganja sindikalnom imovinom. Gotovo da postoji potpuni organizacioni paralelizam i dualizam vlasti između centrale i organizaciono i finansijski autonomnih opštinskih i gradskih veća. Istovremeno, u međuvremenu je osnaživan i razvijan granski osnov organizovanja. Tako se, poput situacije u Kragujevcu, ne retko javljaju situacije paralelnog delovanja, pa i uzajamnog blokiranja, gradskog veća i povereništava iz ključnog metalskog sektora, u kojima centralne sindikalne strukture nemaju značajnijeg uticaja. U ovom pogledu krajnje indikativna je činjenica da se za šest godina od formiranja SES-a Republike Srbije, u aktuelnom (od leta 2007. godine) i u oba njegova prethodna saziva (2001-2003 i 2004-2006), nikada kao predmet

35

Priručnik — Socijalni dijalog

analize i razmatranja na dnevnom redu nije našla praksa formiranja, načina i sadržaja rada i ostvarenih efekata lokalnih SES-ova. Paralelno, predmet analize i posebnih studija slučaja nikada nije bila ni koordinacija rada i podela nadležnosti između Saveta organizovanih na različitim nivoima političkog organizovanja. Delimičan izuzetak predstavlja uspostavljena komunikacija između pokrajinskog SES-a i lokalnih Saveta formiranih na teritoriji Vojvodine. Istovremeno, veliki praktični značaj, unutar predstojeće druge, odlučujuće faze restruktuiranja i privatizacije velikih sistema, ali i preduzeća u javnom i komunalnom sektoru, imaće koordinacija rada između različitih nivoa organizovanja vlasti i socijalnih partnera. Posledično, nepostojanje celovite mreže i institucionalnog okvira za vođenje koordiniranog socijalnog dijaloga na centralnoj, regionalnoj, sektorskoj i lokalnoj ravni, slabi pregovaračku poziciju i uticaj socijalnih partnera, pre svega zaposlenih i sindikata. Pored organizacione strukture nedovoljno razvijene i prilagođene potrebi paralelnog vođenja bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga na više ravni organizovanja, osnovni problem u odnosima socijalnih partnera predstavlja asimetrija resursa, moći i organizovanja poslodavaca i sindikata. Naime, tamo gde ima “pravih” privatnih poslodavaca – u malim i srednjim preduzećima, po pravilu, nema organizovanih sindikata. I obratno, „sindikalne tvrđave” - preduzeća i ustanove u kojima je još uvek preko polovina zaposlenih u nekom od sindikata, čine javni i preostali društveni sektor, kao i velika privatizovana preduzeća gde je novi vlasnik zatekao ranije formirane sindikalne strukture. Sindikalno organizovanim zaposlenima poslodavac su najčešće država, lokalna samouprava ili predstavnici stranog kapitala. Na drugoj strani, u firmama čiji vlasnici su članovi poslodavačkih unija najčešće (i ne slučajno) nema sindikata sa kojima bi se sklapali kolektivni ugovori. Problem građenja novih organizacionih struktura i prisustva u malom i srednjem, privatnom sektoru urgentno se otvara pred sindikatima i praktično će odrediti njihovu pregovaračku moć i sudbinu. U tom kontekstu, neraščišćena otvorena pitanja, trzavice i sukobi između sindikata, pre svega onih reprezentativnih – SSSS i UGS „Nezavisnost”, dodatno slabe njihovu poziciju. Pri tom u sredinama koje karakteriše odsustvo konstruktivnog dijaloga i saradnje između sindikata, po pravilu su ograničeni efekti bipartitnog i tripartitnog socijalnog dijaloga. U celini gledano, može se zaključiti da samo ozbiljno i odgovorno uvažavanje pozicije i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo i argumentovano usaglašavanje može voditi uspostavljanju poverenja i formulisanju zajedničkih interesa. Do stanja socijalne kohezije može se doći samo društvenom koncentracijom – napredovanjem ka kompromisu kroz otvoren i ravnopravni dijalog (Fajertag, 2000:33).

36

Priručnik — Socijalni dijalog

LITERATURA 1. Arandarenko, Mihail, 2003., Razvoj socijalne politike u Srbiji i Crnoj Gori, SCEPP, Beograd 2. Fajertag, Guiseppe, 2000. (ed), Collectiv Bargaining in Europe, ETUI, Brussels 3. Fajertag, Guiseppe and Potched, Philippe (eds), 2000., Social Pacts in Europe – New dynamics, ETUI – Brussels 4. Hoffman, Reiner, 1998., Employment Pacts in Europe, in: National Social Pacts: Assessment and future prospects, ETUI, Brussels 5. Lajphart, Arent, 2003., Modeli demokratije, Službeni list SCG, Beograd – CID Podgorica 6. Mijatović, Boško (2005) Reforma radnih odnosa i tržišta rada, u: Četiri godine tranzicije u Srbiji, CLDS 7. Ofe, Klaus, 1999., Modernost i država: istok, zapad, Beograd, Filip Višnjić 8. Stojiljković, Zoran, Luković, Slavoljub (2004) Socijalni dijalog, Nezavisnost, Beograd

37

Priručnik — Socijalni dijalog

SOCIJALNI DIJALOG I KOLEKTIVNO PREGOVARANJE - pitanja za polaznike seminara za regionalne poverenike -

1. Kojim zakonima je institucionalizovan socijalni dijalog u Srbiji? ____________________________________________________________ ____________________________________________________________ 2. Nabrojite relevantne socijalne partnere u Republici Srbiji. ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 3. Uslov za učešće u socijalnom dijalogu, odnosno kolektivnom pregovaranju, na svim nivoima je: ___________________________________________________________ ____ ______________________________________________________ 4. Gde se socijalni dijalog odvija? ____________________________________________________________ ____________________________________________________________ 5. Nabrojte sve vrste kolektivnih ugovora: ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 6. Na kom se nivou može zaključiti poseban kolektivni ugovor? ____________________________________________________________ ____________________________________________________________ 7. Kolektivni ugovor kod poslodavca zaključuju: ____________________________________________________________, a ukoliko nema reprezentativnih sindikata, kolektivni ugovor može da se zaključi ukoliko se sindikati koji deluju kod poslodavca ____________________________________________________________ i zaključe ___________________________________________________ . 8. Od čega, uopšteno, zavisi strategija i taktika pregovaranja? ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 9. Uloga i odgovornost sindikata je da kroz kolektivno pregovaranje ____________________________________________________________ ____________________________________________________________ ____________________________________________________________

38

Priručnik — Socijalni dijalog

10. Na koji način sindikati mogu da ojačaju svoju poziciju u kolektivnom pregovaranju ? ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 11. Strategija kolektivnog pregovaranja podrazumeva: ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 12. Taktika kolektivnog pregovaranja, osim izbora adekvatnog pregovaračkog tima, podrazumeva i: ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 13. Ko obrazuje pregovarački tim i ko može biti njegov član ? ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 14. Ko treba da predloži inicijalni tekst kolektivnog ugovora o kome će se pregovarati, i kako on treba da izgleda ? ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ 15. Šta je sadržaj kolektivnog ugovora ? ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________ ___________________________________________________________

39